Detalji predmeta

• Stanje Polovno
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Biblioteka Decja radost
Naslovna:

1954
107 STRANA
ILUSTROVANO
STANJE KAO NA SLIKAMA
TVRD POVEZ

Radomir Perica

Odiseja (grč. Οδύσσεια [Odýsseia]) je junački epski spev. Pretpostavlja se da je ovaj ep nastao u 8. veku p. n. e. u grčkim kolonijama u severozapadnoj Maloj Aziji.

Današnji oblik dobio je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata - vladao Atinom sa prekidima od 560. p.n.e. do 527. p.n.e. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama.

Autorstvo „Odiseje“ se pripisivalo Homeru, ali, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.

Osnovni motiv „Odiseje“ je povratak glavnog junaka u svoju otadžbinu po završetku rata.

Ovaj ep ima lančanu kompoziciju - dvanaest pevanja - epizode o lutanju Odiseja, koje se nastavljaju jedna na drugu.



Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pesnika, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući liru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka p. n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.

Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[6][7] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi.

Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga.

Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi.